Sanjah jedne noći, kako šetamo morskom obalom, moj Gospod Bog i ja.
U tom dugom snu, pred mojim očima, kao na filmu, pojavi se celi moj život do poslenjeh daha.
Za svaki deo mog života, otkrih tragove stopala u pesku. Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodu.
Kad je i poslednja slika pred mojim očima proletela, osvrnuh se natrag i zapazih da se na nekim mestima vide samo moji tragovi.
A bili su to najteži dani u mom životu... Dani teškog trpljenja, straha i bolesti... To me zbunilo.
Okrenuh se Gospodu Bogu mojem i upitah ga:
"Kad sam ti onda sve što imah predao, da te mogu slediti, tada si mi rekao da ćeš uvek biti uz mene. A sada vidim da najdublje krize mog života prati samo jedan par tragova u pesku. Zašto si me ostavio upravo tada, kad sam te, sav očajan, najviše trebao?"
Gospod me uze za ruku i tiho reče:
"Drago moje dete, rekao sam da ću uvek biti sa tobom i nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uz tebe u vreme tvojih patnji i boli. Tamo gde vidiš samo jedan par tragova u pesku, tamo sam te na svojim rukama nosio."
