- Noć pre nego što je Meda eutanaziran bila je teška za sve stanare Miročke 6, ali i okolnih zgrada. Ispred našeg ulaza stajala je kolona i mladih i starih koji su želeli da ga vide poslednji put. On je zbog bolova tužno jaukao, ali kada bi ga neko zagrlio na trenutak bi mu, čini mi se bilo lakše - ovako za "Blic" priča Bojan Prokić, jedan od stanara, koji je zajedno sa komšijama napravio oslikan zid u znak sećanja na psa koji je sa njima živeo punih 16 godina.
- Pre nego što se Meda pojavio, izgubio sam dobermana kojeg sam imao devet godina. Taj gubitak mi je teško pao, pa kada sam ugledao Medu na ulici nisam bio siguran da li želim opet da prolazim kroz istu bol. Ipak, on se nekako sam nametnuo, bio je energičan i lep pas, ko god ga je upoznao i proveo bar nekoliko minuta sa njim, zavoleo ga je. Tada smo stanari i ja zajedno rešili da ga zadržimo – ističe Prokić.
*Foto: Bojan Prokic / RAS SrbijaMedinu sliku Bojan drži uramljenu
Dešavalo se i da Meda ode, ali bi se brzo vratio. Imao je "devojku", šnaucerku koja je živela u Krunskoj ulici, i sa njom je provodio mnogo vremena.
PROČITAJTE: ODGOVOR ĆE VAS ZAPANjITI: Šta se dešava kada pas liže vaše lice?
- Sa njom se družio sve do 2003. godine dok na naša vrata nije došao novi pas, kojeg smo kasnije nazvali Moša. To je bio pas bez jednog oka i sa ožiljcima oko vrata, verovatno zlostavljan, i tada se rodilo jako prijateljstvo zbog kojeg Meda više nikada nije odlazio u Krunsku. Njih dvojica su bili nerazdvojni i svi su ih znali. Meda je bio jači pa ga je često branio i bio vođa, a Moša je svuda išao za njim. Okolni parkovi oko Vuka i na Tašu bili su im omiljeno mesto za izlaske, a vlasnici koji su tuda šetali svoje pse zvali su ih domaćini – priča Prokić.
*Foto: Bojan Prokic / RAS SrbijaMeda i Moša
Iako su mogli da budu udomljeni i da žive u stanu, ipak su hteli slobodu. Spavali su na stepeništu ispred zgrade ili se skućili u ulazu tokom zime i vrućina. Stanari su ih voleli, donosili im hranu i pazili ih a njih dvojica su im to vraćali lepim manirima, a i branili su stanare ukoliko osete opasnost
- To prijateljstvo potrajalo je dok Moša nije oboleo od bubrega, i ubrzo preminuo. Meda je dugo patio za njim i videlo se da mu je bilo jako teško. Nakon nekoliko godina razboleo se i on. Karcinom kičme polako je gasio njegov život. Stanari zgrade ali i ja sa njima pokušavali smo da mu spasimo život na sve načine.
Kupovali smo mu lekove, vodili na preglede ali leka nije bilo. Pred kraj života se mnogo mučio, imao je jake bolove i nije mogao da hoda pa je jedini izlaz bila eutanazija, što je nama bilo veoma teško da prihvatimo. Noć pre nego što je Meda eutanaziran bila je teška za sve stanare Miročke 6 ali i okolnih zgrada.
Ispred našeg ulaza stajala je kolona i mladih i starih koji su želeli da ga vide poslednji put. On je zbog bolova tužno jaukao, ali kada bi ga neko zagrlio na trenutak bi mu, čini mi se bilo lakše. Trećeg septembra odmah do Moše sahranjen je i Meda – ističe Bojan sa knedlom u grlu.
Dani koji su nastupili bili su jako tužni za sve sve stanare ove ulice a posebno za Bojana.
- Želeli smo da uradimo nešto što će Medu učiniti besmrtnim. Došli smo na ideju da oslikamo zid pored mesta gde je Meda najviše voleo da boravi. Naslikali su ga studenti Fakulteta likovnih umetnosti uz tekst "Hvala svima koji su me voleli" i godinom rođenja i smrti. Možda smo trebali da oslikamo i Mošu ali Moša je kasnije došao, nije odrastao kod nas, pa smo odustali, možda nekada to i uradimo – kaže Prokić.
(BalkansPress / Blic.rs)
