Gospođa u srednjim pedesetim godinama, obučena u laganu letnju haljinu, iznošenu i pohabanu ali čistu, sa kosom zakačenom onako na potiljku kako je nose naše mame dok sređuju kuću, stidljivo je prišla usamljenom rakovičkom kontejneru. Videla je da na kuki pored visi kesa, okrenula se oko sebe i sagla se da pogleda šta se nalazi unutra.
Dve načete vekne hleba, dva paradajza, dve paprika, pomorandža i breskva – hrana koja mi se već nekoliko dana vuče po kući (pomorandžu sam nosila u torbi tri dana dok nisam shvatila da je definitivno neću pojesti) i koja bi inače završila u kontejneru. Paradajz je omekšao, paprika se malo sparušila a hleb se mrvi i više “nije ni za šta”. Ze većinu je ovo đubre. Za Mirjanu ovo je ručak. Za dva dana.
*Namirnice koje bih inače bacila jer "nisu ni za šta", Foto: 24 sata
Ona je jedna od 600.000 ljudi u Srbiji koji nemaju dovoljno novca za osnovne životne potrepštine. Ima penziju 14.000 dinara i stan od 30 kvadrata koji joj je ostao od pokojnog muža. Kad poplaća račune ostaje joj dovoljno da “preživi” – i tako već 10 godina od kad je ostala udovica. Do pre dve godine nije skupljala hranu po kontejnerima, ali onda ju je muka naterala.
Kesu sa namirnicama sam ostavila pored kontejnera, moram priznati, prvi put u životu. Inače sve što se ne pojede ide u istu veliku kesu za đubre, i pravo u kontejner – i to onaj podzemni. Dugo sam sebe ubeđivala da nema poente ostavljati to sa strane, kao što je moja mama uvek radila, jer je to zaista malo hrane i “nikome neće značiti”. Posle susreta sa Mirjanom više nikad neću napraviti istu grešku. Jer, ona pomorandža koju sam danima vukla sa sobom njoj je predstavila toliku radost da ju je na licu mesta pojela!
“Ne pamtim kad sam jela pomorandže! Ljudi najčešće pored kontejnera ostavljaju hleb ili peciva, retko kad se desi da voće i povrće ostave. To bacaju u sam kontejner, a ja ne kopam. Ja samo uzmem ono što je ostavljeno sa strane. I znači mi, sine, jer ovo ovde će meni da potraje dva dana. Imam kod kuće parizer i krompir”, priča moja sagovornica uz osmeh. Moli me da je ne slikam, moli me da joj ne spominjem prezime jer je nekad imala prijatelje.
Ima i komšije sa kojima se druži i oni ne znaju da skuplja hranu koju ljudi ostave. Krije to ali, kako kaže, ne zbog ugleda.
“Ugled je davno zaboravljena stvar ovde i meni sasvim nebitna. Nemam ponos, nisam nikad bila takva. Ja jednostavno ne želim njihovo sažaljenje i milostinju, jer ne bih mogla da podnesem da neko u današnje vreme odvaja od usta sebi i svojoj deci da bi meni, jednoj babi, dao! Ovako mi je bolje, uzmem šta nikome više ne treba, a to je često puno”, nastavlja ona. Često hranu nalazi i u crkvama.
*Njoj je ovo bila hrana za dva dana, Foto: 24 sata
Pokušavam da je zamolim da dođe kod mene na čaj, kafu i kajganu, ali odbija. Smeška se stidljivo, pokazuje mi na kesu sa hranom i zahvaljuje mi se. Kaže ide sada kući da jede, možda usput nađe još nešto. Tako je i haljinu koju nosi našla pre godinu dana.
“Meni jeste teško, ali zamislite tek kako je ljudima koji žive na ulici i nemaju nikakva primanja”, dobacuje mi dok odlazi.
I sad, dok pokušavam da nakon ovako snažnog iskustva napravim sama sebi u glavi, a zatim i na papiru, neki zaključak koji ne bi zvučao kao patetični kliše, shvatam da je to ravno nemogućoj misiji. Jer, i meni su govorili da je moje malo nekome mnogo. I mene su učili da hrana ne treba da se baca, da ima ljudi koji gladuju i kojima jedno moje “ma, nije ni za šta” znači topao obrok. Ali tek sada sam shvatila težinu tih reči.
*Stop bacanju hrane, Foto: Promo
To nisu prazne reči. Pričamo o realnim ljudima, kojima je svakodnevno najveća briga da li će imati šta da jedu. Pričamo o majkama male dece, o mladima koji su ostali bez roditelja, o ratnim veteranima, o nesrećnim udovicama i ljudima koji su možda do pre dve godine živeli sasvim prosečno. Pričamo o oko 5.000 ljudi koji samo na teritoriji grada Beograda žive bez krova nad glavom. I o oko 250.000 tona hrane koja se u našoj zemlji baci ili uništo svake godine.
A najbolji deo svega toga je činjenica da je ovde reč o jednom od onih retkih problema na koje možemo sami da utičemo! Samo je potrebno dva puta da razmislimo pre nego što “sparušenu paprika” od 200 dinara po kilogramu bacimo u đubre.
(Izvor: 24Sata.rs)
