Piše: Miloš Kordić
Svašta čovek može da doživi u pravno neuređenoj državi kakva je danas Srbija. Koja svim silama hoće da uđe u isto takvu pravno neuređenu Evropsku uniju.
Pored toliko kriminala, pored toliko toga nesređenog i pravno neuređenog u zemlji, vlast i njeni njeni izmišljeni „lezi lebe da te jedem“ izdanci (razne agencije, komiteti, fondovi i druge nevladine cirkusijade; čast onima koji rade po građane korisne poslove), pored nemoći da se uhvate ukoštac sa ozbiljnim problemima pa da građanima obezbede mir i veru u to da žive u nekoj bar donekle sređenoj državi, oni, vlast i svi ovi koji nas u njeno ime terorišu, dosetili su se, posle toliko godina, i pojaseva koje reguliše Zakon o bezbednosti saobraćaja. I to se dosetili posle izbora! A sve ove godine, država, njena vlast i svi ovi nametnici bez bilo kakvih problema obavljaju tehničke preglede vozila (do kojih je većina građana mučeći svoje muke kako-tako došla), MUP registruje, upisuje se i za koliko je osoba vozilo registrovano… I građani bez pogovora i prigovora, odnosno s punim poverenjem u svoje organe, institucije to plaćaju. I ne znajući da ih ti od države „ovlašćeni“ a u ime države u stvari vozaju.
Pa će to njihovo vozanje, to njihovo namerno neznanje, taj njihov namerni kriminal koji su i koje su provodili nad svojim građanima platiti, na kraju krajeva, upravo građani.
Građani i ne znaju ko je u ovoj državi za šta nadležan i odgovoran. Jer je mnogo nadležnih a malo odgovornih. Tako, recimo, ja, kao „građanin pokorni“, ne znam šta rade oni zaduženi za saobraćaj u Ministarstvu gospođe Zorane Mihajlović. Tako ne znam šta radi Agencija za bezbednost saobraćaja, šta radi onaj neki komitet, pa saobraćajna policija, pa komunalna policija, koja takođe kažnjava itd.
A sve ovo pišem zbog pojaseva.
Dakle, u pitanju su pojasevi.
Supruga i ja smo 2007. godine kupili malu „korsu“, proizvedenu 2003, uvezenu iz Italije. Sve beše uredno, legalno, stručno. Sve beše provereno i upisano. Ni jedno od nas dvoje nismo bilo kakvi stručnjaci za bilo kakve automobile. A naša građanska dužnost nalaže da verujemo onima koji u ime naše države obavljaju odgovorne poslove tehničkog pregleda i registracije. Ni nakraj nam pameti da mi učimo one koji u ime države obavljaju te veoma odgovorne poslove. Jer, trebalo da su oni stručni, da znaju šta i kako rade.
A, eto, ispostavilo se da nisu znali. I da će njihovo neznanje plaćati oni koji su u svemu tome apsolutno nedužni – građani. Jer Pravilnik o registraciji ne moraju građani da znaju. Ali oni koji rade – da! Moraju!
Stoga bi državi bilo najbolje da hitno prekine tu ujdurmu, ta batrganja po grobljima starih automobila u potrazi za pojasevima, da troše na telefone dok se raspituju gde ima pojaseva. A njih nema, jer ih država nije proizvela, uvezla itd.
I, evo, još samo ovaj primer. U 70. godini produžavam (i menjam) ličnu kartu. I upišu mi (u MUP-u) godinu do kada mi ona važi: 2054! Začudim se i pitam da li ja zaista moram da živim do 110. godine. A gospođica (veoma ljubazna) veli da bi trebalo, da bi bilo poželjno i, sudeći po mom izgledu, i da hoću! Pa ja još upitam da li ću morati da dođem da se u međuvremenu fotografišem – verovatno da za 30 godina neću izgledati ovako… da ne kažem kako. A ona mi odgovori da ne moram, jer da se neću baš nešto mnogo ni izmeniti…
I šta sad ako ja ne doživim 110 godina? I još samo da kažem da ja ne živim na Kavkazu, da ne trošim kefir, da nisam solunac… A operisan da se ne zna ni šta ni gde. Naravno da će kaznu, ako ne doguram do 110, platiti moja porodica. Što se nije raspitala na osnovu kog zakona, koje uredbe, kog pravilnika je „njenoj glavi“ (tj. meni) upisana 2054!
Eto, tako i ovi pojasevi.
Dok se u isto vreme niko ne pita, kad je bezbednost saobraćaja u pitanju, šta je s rupama po putevima širom Srbije, s rupama po nešto sporednijim ulicama Beograda, sa travuljinom, šipražjem i smećem uz puteve, s ogromnim bilbordima s golišavim „mačkama“ na njima (meni ne smetaju), s bezbrojnim različito ispisanim znakovima obaveštavanja, sa znakovima koje prekrivaju grane drveća, sa onima koji jurišaju putevima i ulicama (u najluksuznijim automobilima zatamnjenih stakala), a koje ne smeju ni da pomisle da zaustave…
A narod lepo veli: Sirotinjo, i Bogu si teška!
