Priča o posttraumatskom stresu, tada tako čestom među ljudima i u najbližem okruženju, otišla je u svet, ali ne i pred naše gledaoce.
Proleće 1992. Specijalna bolnica za neurološka oboljenja i posttraumatska stanja u Starom Slankamenu. U jednoj izolovanoj sobi leži momak potpuno prekriven belim čaršavom. Vidi mu se samo glava, koju, baš kao ni bilo koji drugi deo tela, ne može da pomera. Imao je tada, kao i ja, 24. I bio je mobilisan, kao i većina mojih drugara. Odveden u Slavoniju, u Slobin i Tuđmanov rat.
{adselite}U sobi do njega gužva. Petogodišnja devojčica i sedmogodišnji dečak, zajedno s mamom, došli su tati u posetu. Za razliku od komšije iz susedne sobe, može da pokreće glavu, ali ne i noge, tek pomalo ruke. Bolje je prošao. I njega je vojna policija jedne noći strpala u džip i odvela preko Dunava. Ispred u dvorištu, u kolicima, 32-dvogodišnjak. Nema jednu nogu. Raznela je mina. Proklinje dan kad je u rat za odbranu srpstva krenuo dobrovoljno. Verovao je Slobi. Tada, kada sam ga snimala za reportažu o posledicama rata, sočno ga je psovao. Za izdaju. Iz Slankamena, gde sam se direktno upoznala sa fizičkim posledicama rata u kojem Srbija nije učestvovala, novinarski put me je odveo na VMA, na psihijatriju. Od mnogobrojnih pacijenata koji su tamo dospeli istim, ratnim povodom, upoznala sam dvojicu. Pilota JNA, inače Hrvata po nacionalnosti, tada već bezuspešno lečenog alkoholičara, koji je, jer se zakleo državi Jugoslaviji i njenoj vojsci da će izvršavati komande nadređenih, iz aviona pucao po mestu odakle su svi njegovi. Mama, sinovi, žena. Nije znao da li je i koga pogodio. Ubrzo su ga se sinovi odrekli. Na krevetu pored 19-godišnji momak, te 1992. redovan vojnik. Završio je na psihijatriji jer je pokušao samoubistvo. Pištoljem. Bio je pored najboljeg druga kada ga je mina raznela, prilikom povlačenja JNA iz kasarne u Tuzli.
Posle balvana na putevima, oružanih koškanja, a potom i snajperskih pucanja i rovovskih borbi 1991. u Hrvatskoj, potom izbeglica koje su, kao epilog, svakodnevno, pristizale širom Vojvodine, o kojima sam kao reporter izveštavala, poseta VMA i bolnici u Slankamenu bila je jedno od bolnijih i traumatičnijih novinarskih iskustava. Priča o posttraumatskom stresu, tada tako čestom među ljudima i u najbližem okruženju, otišla je u svet, ali ne i pred naše gledaoce. Ova besmislena, traumatična i gorka strana rata nije bila za oči i uši naših građana, od kojih su neki u nove ratove, u Bosni te 1992, a potom i na Kosovu 1998. i 1999, išli dobrovoljno. I priče o njima sam snimala. I one u Bosni, a najviše na Kosovu, kad se za rat spremala i jedna i druga strana. I momci u uniformama srpske policije i vojske i kosovske UČK i oni po već odavno razdeljenim srpskim i albanskim kafićima u Prištini, koji pušku nisu ni videli, ali su mi u mikrofon odlučno poručili da su spremni da poginu za nezavisno, odnosno srpsko Kosovo. Snimala sam i Novosađane koji su vlastima te 1998, kada su samo u jednom danu sahranjena petorica rezervista iz Kaća, sela nadomak Novog Sada, poručili stop ratu i mobilizaciji. Snimala sam i ratne pokliče našeg Velikog vođe devedesetih, koga su u stopu pratili današnji prerušeni mirotvorci, kojima sve češće zasmeta ova prisilno obučena nova, evropska mirnodopska odora, te izađu iz nje kako bi nam poručili da je i za decu onih koji su svoj rat, najčešće van svoje volje, odratovali stiglo ratno vreme, jer ono nijednu generaciju ne zaobilazi. E pa, predsedniče Nikoliću, Vi što govorite ono što nam zapravo kroji predsednik Vlade, sa drskom srBskom voznom provokacijom ili bez nje, ja svoje sinove ne dam. Ne znam koja bi me to odluka Saveta za nacionalnu bezbednost naterala da sopstvenu decu, kao što ste to Vi uradili, ponudim kao glinene golubove. I to za nešto što su najviši predstavnici Vaše stranke svojim potpisom davno, i to mirno, predali u ruke našim sad već skoro decenijskim susedima. Sram Vas bilo, pre svega kao roditelja, a tek onda i kao predsednika. Bolje bi bilo da se uz izvinjenje svima nama kao građanima zemlje čiji ste predsednik prošetate do Slankamena ili VMA, sigurna sam da i danas tamo ima nekog ko se bori sa posledicama besmisla devedesetih, koji ste i Vi podržavali. Ili da bar odate poštu generalu Vladimiru Trifunoviću, čoveku koji je, za razliku od Vas i premijera, znao šta je rat.
