Piše: Ivan Ristić
„Cenim Zapad, ali pre svega vodim računa o interesu svoje zemlje.” - Zoran Đinđić
Mart svake godine iza nas je vreme u kome se evociraju uspomene i obeležavaju godišnjice značajnih političkih događaja u Srbiji u realnoj i simboličkoj ravni. Na simboličkom nivou posebno mesto u alternativnim viđenjima realnosti pripada atentatu na premijera Zorana Đinđića i razmatranjima šta bi u Srbiji suštinski bilo drugačije da njegov život nije nasilno prekinut. Tragedija koja je zadesila srpsku političku scenu nesumnjivo je u korenu sasekla neke pozitivne trendove uspostavljene pre svega u smeru povratka Srbije u međunarodne procese odlučivanja.
Međutim, ne ulazeći u prirodu atentata, nalogodavce i interese koji stoje iza ovog tragičnog događaja, u svakodnevnim raspravama, stručnim i onim manje stručnim, nameće se teza da bi Srbija danas drastično bolje izgledala i funkcionisala da atentat na Đinđića nije bio izvršen. Da li je takav stav utemeljen u realnosti satkanoj od globalnih geopolitičkih procesa i unutrašnjih srpskih trzavica ili predstavlja spisak lepih želja i potragu za alibijem koji neutrališe sumornu sadašnjicu?
{adselite}Osnovna zamka ovakvog načina razmišljanja je posmatranje budućnosti i perspetkive kroz usku prizmu ideoloških postulata, emocija i realnosti aktuelnog političkog trenutka, umesto iz perspektive procesa dugog trajanja na koju ni daleko moćnije države nemaju značajnijeg uticaja. Realistički pristup procese i aktere posmatra kroz partikularne vitalne interese država, značajnih organizacija i pojedinaca kao osnovno merilo u odnosu na koje se vrši kalibracija svake pojedinačne politike. Na taj način funkcioniše viđenje i kreiranje političkih događaja kod ozbiljnih aktera na međunarodnoj pozornici, pa izuzetak ne treba da bude ni potencijalna situacija koja bi usledila da do atentata na premijera nije došlo. Kada je u pitanju razmatranje hipotetičke situacije u kojoj je atentat izbegnut i Đinđić predstavlja značajnog političkog igrača u Srbiji i okruženju, datu situaciju je potrebno posmatrati kroz dva aspekta – unutrašnji i spoljnopolitički.
ĐINĐIĆEV SPOLJNOPOLITIČKI KONTEKST
Kada je u pitanju spoljnopolitički kontekst, od suštinske je važnosti imati u vidu da su geopolitički procesi konstanta čija se srž ne menja decenijama, pa ni vekovima. Bez obzira na sve ultimatume i poniženja na koja je pristala postpetooktobarska Srbija neposredno nakon preuzimanja poluga vlasti, odnos Zapada prema Srbiji se u suštinskim pitanjima nije promenio. Zapadni faktor je menjao taktički pristup, formate pregovora i diplomatske inicijative, ali nikada suštinski interes i strategiju usmerenu ka upornom rastakanju srpskog nacionalnog korpusa i njegovog konačnog svođenja na meru „beogradskog pašaluka“.
Zahtevi upućeni delu međunarodne zajednice i intervjui dati neposredno pred smrt su jasne naznake da je Zoran Đinđić postao svestan realnosti, okrenuo se u smeru nacionalnih interesa i pokazao ambiciju da rešava goruća pitanja koja čitav jedan vek opterećuju srpsko društvo. Da li je to bila iskrena namera koja je proistekla iz spoznaje funkcionisanja istorijskih procesa, ostaće večita nedoumica. Međutim, jedno je jasno – da na Đinđića nije izvršen atentat, to ne bi promenilo globalna dešavanja, interese velikih sila na Balkanu, težnju za umanjenjem snage srpskog faktora, kao ni krizu identiteta, vrednosti i institucija EU. U tom kontekstu se postavlja ključno pitanje – da li bi Đinđić i Srbija ostali na „evropskom putu“ imajući u vidu njegove pragmatične stavove pred sam atentat, ali i današnje geopolitičke okolnosti? Gotovo sigurno da ne bi.
A to otvara pitanja o tome da li su najveću korist od njegovog ubistva imali atlantistički centri i, konačno, da li je tvrdoglavo insistiranje većine kasnijih lidera na prozapadnom kursu, čak i onda kada je taj kurs pravio očigledne štete Srbiji, bilo na neki način motivisao ubistvom srpskog premijera.
Ključna pitanja sa spoljnopolitičkim reprekusijama koja su opterećivala njegovu kratkotrajnu vladavinu su veoma slična današnjim – Republika Srpska, Kosmet i Crna Gora. Njegov neformalno iznet predlog kroz koji povezuje rešavanje pitanja statusa Kosmeta u sastavu Srbije i Republike Srpske nije naišao na pozitivan odgovor u centrima moći koji odlučuju o našoj sudbini. Đinđić je ubrzavanjem političkog procesa, kome je inače bio sklon, samo dodatno dao na snazi neminovnoj secesiji Crne Gore, koju su za nas namenili atlantistički stratezi. Beogradski sporazum, kojim je formirana državna zajednica SCG, predstavljao je samo politički pamflet sa osnovnom svrhom kupovine vremena i ojačavanja crnogorskih separatista u svom naumu da suprotno volji naroda ostvare svoj cilj. Da je Đinđić u oba navedena slučaja u odsudnom momentu postupio mudrije i kupio nešto vremena, to ni u kom slučaju ne bi izmenilo konačni ishod, nepovoljan po srpske interese.
KONTEKST UNUTRAŠNJE POLITIKE
Kada je unutrašnja politika u pitanju, javnost je takođe sklona precenjivanju Đinđićevih mogućnosti u tadašnjim političkim okolnostima. Često se precenjuju njegove manevarske sposobnosti u situaciji kada DOS predstavlja konglomerat stranaka radikalno različitih političkih načela, a sa jedinim zajedničkim ciljem da se smeni Miloševićev režim. Takođe se, svesno ili nesvesno, u drugi plan potiskuje dramatičan pad popularnosti Zorana Đinđića i njegove DS pred sam atentat. Pored minimalnog kompromisa unutar DOS i dramatičnog pada popularnosti, nimalo beznačajna je i težina nasleđenih problema. Kako bi Đinđić makar i pokušao da utiče na spoljni faktor da nam omogući lagodniju međunarodnu poziciju, on bi morao da ima izgrađenu unutrašnju poziciju, što evidentno nije ni približno bio slučaj.
Jasno je da je Đinđić pre dolaska na vlast i kontakta sa realnošću iz premijerske perspektive imao ideološka uverenja, kroz koja ga posmatraju ultraliberalni krugovi današnjice. Međutim, evidentno je da je pod uticajem premijerskog iskustva i vremena provedenog u političkom vrhu tu došlo do promene, pa je on u sve većoj meri počeo da stoji na tragu zaštite vitalnih nacionalnih interesa i trasiranja Srbije u smeru koji bi potpisao svaki iskreni srpski patriota. Da se atentat nije dogodio, Zoran Đinđić bi možda bio ili delimično uticajan opozicioni političar ili bi u nekoj kombinaciji bio deo vlasti ukoliko bi u potpunosti ideološki promenio stranu. U tom slučaju bi se neminovno suočavao sa preuranjenom destabilizacijom spolja, koja u aktuelnoj perspektivi Srbiju očekuje verovatno tek za par godina, i ne može se izbeći ukoliko Srbija ostane na dosadašnjim neatlantističkim pozicijama.
Rasvetljavanje objektivne Đinđićeve istorijske uloge nije u potpunosti moguće zbog vremenske blizine, propagande usmerene na kreiranje kulta njegove ličnosti, kao i ideološke isključivosti karakteristične za liberalne političke krugove. Međutim, verovati da bi pojedinac ma kakvih sposobnosti mogao da „točak istorije“ suštinski preokrene u našu korist u slaboj državi i regionu od globalne geostrateške važnosti je prilično naivno i sa surovom političkom realnošću nema mnogo veze. Na osnovu jasnih pokazatelja i okolnosti koje su usledile, jasno je da Srbija nije imala pravu priliku da bude u radikalno boljoj poziciji od one u kojoj je danas ili ona barem nije presudno zavisila od uloge Đinđića. Šansa da Srbija nepovratno bude trasirana na put razvoja i ostvarivanja nacionalnih interesa je propuštena u više navrata, i to daleko ranije.
Rešavanje pitanja statusa Kosmeta, jačanje kapaciteta RS, eventualne nadnacionalne integracije i značajniji rast životnog standarda bi svakako morali da sačekaju bolja vremena i nama naklonjenije međunarodne okolnosti.
(Standard.rs)
