Za 5 minuta će 16 sati. Dvadesetoro dece, svi iz III-2, tog popodneva su bili jako uzbuđeni, nemirni, bučni. Tačno u 16 h u učionicu je ušla veroučiteljica kako bi započeo najavljeni pisani test iz veronauke. Oni koji ga prođu ići će na Prvu Svetu Pričest.

Istog trenutka je nastupila opšta tišina i sva deca su s nestrpljenjem iščekivala pitanja.

1. pitanje: “Ko je Bog?” počela je diktirati učiteljica.

2. pitanje: “Kako znate da Bog postoji ako ga niko nikada nije video?”

 

Nakon dvadesetak minuta sva deca su učiteljici predala odgovore. Ona ih pročita jednog po jednog. Prvih 19 bili su manje-više ponavljanje onoga što ih je veroučiteljica poučavala na časovima: “Bog je naš Otac, stvorio je nebo i zemlju, more i sve što postoji.” Svi odgovori su bili vrlo slični i svi su "zaslužili" da odu na Prvu Pričest.

Potom učiteljica prozove Luku, sitnog, vrlo živahnog plavog dečaka. Zamolila ga je da dođe do njenog stola i predade mu je njegov test i zamoli ga da, glasno, pred svima, pročita svoje odgovore.

Luka, u strahu da će se osramotiti pred celim razredom i da neće ići na Prvu Pričest, brizne u plač. No, učiteljica ga ohrabri te on, ipak, jecajući počne čitati:

“Bog je poput šećera koji mi mama svako jutro otopi u mleku za doručak. Ja ne vidim šećer u šoljici ali, ako ga mama slučajno zaboravi staviti, odmah osetim njegov nedostatak. Eto, tako i Bog iako ga ne vidimo. Ako ga nema, naš život je gorak, bez ukusa.”

Veliki pljesak je odeknuo učionicom, a učiteljica je zahvalila Luki na originalnom, jednostavnom i tako istinitom odgovoru. Potom je dodala: “Vidite deco, ono što nas čini mudrima nije da znamo puno stvari, nego da smo uvereni da je Bog deo našeg života.”

“Nemojmo zaboraviti dodavati ovaj ŠEĆER u naše živote!”

Scroll to top