Sveštenik Nikola, njegova supruga i četvoro dece - Stefan (15), Simon (13), Jovan (6,5) i Marija (2,5), žive kao prava srpska hrišćanska porodica. Imena su im naša, žive po domaćim običajima, vezani su za Crkvu, vera im je mnogo važna... Reklo bi se da tu nije ništa neobično, samo da nije reč o - Kinezima!

Ova beogradsko-kineska hrišćanska porodica Hiang živi u naselju Ledine, na Novom Beogradu, u kući u kojoj je smeštena i Crkva. Pastor Nikola, poglavar Kineske hrišćanske crkve, ugostio nas je juče u svom domu. Dok je Li spremala ručak, nešto na ovdašnji, ali i na istočnjački način, nudila i srpsku kafu i zeleni čaj, najmlađi ukućani bezbrižno su se igrali pored i gledali crtane filmove.

 

 

- Mi smo i Kinezi i Srbi - govori sa vrata, uz osmeh "popadija" Aj Li. Ona jedina nije menjala svoje "kršteno" ime koje nosi iz Pekinga. - Volimo Beograd i mnogo dobrih ljudi koje sam upoznala i stekla ovde. Dobro nam je, hvala bogu, sve je kako treba.

Kinezi hrišćani dvostruka su manjina ovde u Srbiji. U ovoj crkvi okuplja se manji deo Kineza koji žive u Beogradu, a mahom rade u kineskom tržnom centru u Bloku 70. I pastor Nikola i njegova supruga Li donedavno su radili kao trgovci. Li je sada posvećena deci, a Nikola svešteničkom pozivu.

- Vera u Isusa Hrista, dobrota, poštenje, mir i dobro vaspitanje za našu decu sa željom da sutra postanu ispravni ljudi, najvažnije su poruke sa mojih bogosluženja - kaže "otac" Nikola. - Hrišćanska kineska zajednica manjina je i u Kini, jer je neobično da smo umesto konfučijanstva okrenuti hrišćanstvu. Neobično je i za ljude u Srbiji da Kinezi veruju u Isusa Hrista, ali mi smo veliki vernici. Srećan sam kada vidim da se ljudi dolazeći na naše službe promene nabolje. Jurnjavu za novcem zamene ljubavlju i spokojem.

Nikola i Aj Li žive u Beogradu duže od 15 godina, a ovde su se upoznali i venčali u hrišćanskoj crkvi. U Kini, priča Nikola, sigurno ne bi mogli da imaju ovoliko dece. Tamo su prenaseljenost i gužve veliki problem, pa je i rađanje regulisano zakonom.

- Iskreno, nisam mislio da ćemo ih imati četvoro, ali Li je tako rešila. Posle tri sina, silno je želela ćerku. Marija joj je ispunila sve snove i nadam se da ćemo se na ovom broju zadržati - priča uz osmeh Nikola. - Poslednjih nekoliko godina ovde se teže živi nego ranije, ali kako svima - tako i nama.

 

Najmlađa Marija ljubimica je cele porodice. Starija braća Stefan i Simon je obožavaju, ali Li u poverenju otkriva da "Mrvica" svoju poziciju koristi, pa ako joj nešto nije pravo začas izudara veliku braću.

- Htela sam devojčicu, a ona je više dečak od njih - smeje se Li. - Za nju nema mesta u vrtiću, pa još ne mogu da se zaposlim. Jovan je nedavno pošao u predškolsko. Nije mu lako, u kući sluša kineski, u vrtiću srpski. Zato sam na vrata zalepila ogroman plakat sa svim slovima azbuke. Vaše pismo, ipak, mnogo je lakše od kineskog. Stefan i Simon su dosta savladali srpski. I oni su bili u haosu sa jezicima u početku - srpski-kineski-engleski. Ali zadovoljna sam, bitno mi je da uče. Stefan planira da studira informatiku, samo ga matematika i kompjuter zanimaju.

Dečaci pohađaju školu "20. oktobar", u Bloku 70, u koju su se upisali pre pet godina. Osim sa Kinezima, kažu, druže se i sa decom iz Srbije.

- Najbolji prijatelj mi je imenjak Stefan Stamenković, jer je veoma dobar momak - kaže nam Stefan. - Još nemam dozvolu da izlazim uveče, ali se viđam sa drugarima posle škole i na rođendanima. I ranije dok sam trenirao fudbal. Ne bih želeo da se vraćam u Kinu. Ovde mi se sve dopada, i prijatelji, i grad, a naročito hrana.

Kako pastor Nikola kaže, kad im Li kupi ili skuva kinesko jelo, dečaci se naljute. Ne vole jela sa štapićima, ali ćevape i pljeskavice uvek rado biraju. A ako, jednog dana, izabranice njihovih srca budu Srpkinje pravoslavke, sveštenik Nikola tvrdi da nema veze i da će ih podržati, ako se vole.

RANO JE ZA LjUBAV

STEFAN i Simon su još mali za izlaske, neke provode, a naravno i za devojke - kaže ozbiljno Li. - Oni su još bebe i tek kada završe školu mogu da misle na ljubav. Bez obzira na to da li su im simpatije Srpkinje ili Kineskinje.

DESA JOJ DRUGA MAMA

OD prvog dana u Srbiji najviše mi je pomogla moja Desa, za koju kažem da mi je druga mama - kaže Li. - Ona je sada baka, ima više od 80 godina, ali ja je zovem "mama". Mene gleda kao ćerku, a moju decu kao unuke. Učila me je srpskoj kuhinji. Kada mi se jedu sarme, ili punjene paprike, to mi skuva Desa. Osim nje, imam još jednu prijateljicu odavde, Bilju. Možda se razlikujemo naoko, drugačije smo kulture i mentaliteta, ali svugde su dobri ljudi isti, bez obzira na poreklo.

(Izvor i foto: Novosti.rs | Autorka: Bojana Caranović)

 

Scroll to top