Da se nikad ne zaboravi!

Na fasadi Gradskog saobraćajnog preduzeća u ulici Knjeginje Ljubice na Dorćolu oslikan je mural posvećen Spomenku Gostiću, najmlađem vojniku i odlikovanom borcu Vojske Republike Srpske u odbrambeno-otadžbinskom ratu.

 

Spomenko je rođen 15. avgust 1978. godine u Doboju, a poginuo je 20. marta 1993. godine na Ozrenu. Vojsci se pridružio kao siroče 1992. godine na planini Ozren, obavljao je dužnost kurira i sa konjima razvozio hranu i izvlačio ranjenike, te je dva puta lakše ranjen.

Odlikovan medaljom Zasluga za narod.

Nije poznato za sada ko je naslikao ovaj mural , ali se može reći da je tu sada u znak sećanja na najmlađeg odlikovanog borca koji je dao svoj život za ovu zemlju.

Podsećamo, bitka na Vozuću koja se dogodila nedaleko od planine Ozren u Bosni i Hercegovini predstavlja oružani sukob Armije Republike Bosne i Hercegovine i Vojske Republike Srpske od jula do 10. septembra 1995. u selu Vozućakod Zavidovića. Cilj Armije Republike Bosne i Hercegovine bio je protjerati srpsko stanovništvo i naseliti muslimanske izbjeglice iz Srebrenice i Žepe, ali i otvoriti prolaz za napad na Doboj. Međutim, potpisivanjem Dejtonskog sporazuma u decembru 1995. okončan je rat, te su pripreme za napad na Doboj obustavljene.

Početkom rata 1922. godine Spomenko je  živeo sa majkom Milenom u selu Jovići nadomak Maglaja, a selo je bilo okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim stanovništvom, pa mali Spomenko vrlo brzo našlo na prvoj liniji fronta.

U ofanzivi muslimanskih snaga na planinu Ozren narod se brzo povukao iz Jovića, a Gostić je sa nekoliko vojnika ostao da brani selo. U martu 1993, u granatiranju položaja srpske vojske, pet vojnika je poginulo, a Gostić je teško ranjen. Umro je 20. marta 1993. u Jovićima na Ozrenu, a sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju u Gornjem Ulišnjaku.

 

Pesnik Vasilije od Semberije posvetio je pesmu jednom od najmlađih boraca Vosjke Republike Srpske:

Pesma o Spomenku Gostiću

U nekoj zemlji, u jednom ratu,
desetine mrtvih u jednom satu,
stotinu gine u jednom danu,
u jednoj zemlji na Balkanu.

U jednoj zemlji, gde krv se lije,
gde niko nikog voleo nije,
gde jedan dečko golobradi,
postade deo istorije.

Rođen u selu u Jovićima,
ne verujem takvih više da ima,
tamo gde tuga nema kraja,
u Bosni, negde kod Maglaja.

U krvavom ratu, gde smrt ne bira,
obavlja dečak dužnost kurira,
stazama kozjim od čete do čete,
Spomenko Gospić to hrabro dete.

Mogao je da ne bude blizu,
da bezbrižno šeta po Parizu,
da ne legne mlad u hladnu raku,
junačko srce je u dečaku.

Nesrećnog marta, nesrećnog sata,
na Joviće pade granata,
osta dečak večnim snom da spava,
pokrio ga je veo zaborava.

Nije za njim zaplakala mati,
nije suza potekla ni tati,
sestra duge kose ne rasplete,
nikog nije imalo to dete.

Imao je četrnaest leta,
voleo je zemlju kojom šeta.
Rešio za srpstvo da pogine,
neka ti je laka zemlja sine.

(BalkansPress / Izvor: Espreso.rs)

Scroll to top